Sa'adja ben Josef al-Fajumi, poznat i kao Sa'adja ben Josef al-Pitomi i Saʻīd bin Jusuf al-Fajumi, rođen je 892. godine u drevnom egiptskom, jevrejskom gradu Pitomu (Abu Suveir פתם).

Njegova mladost je prekrivena oblakom tajni i znamo samo da su njegovi učitelji bili Abu Ketir i Jonan ben Zeharja.
Međutim, u dvadeset trećoj godini života postao je poznat kao filozof, teolog, egzegeta, gramatičar i pesnik.
U svim tim disciplinama obogatio je jevrejsku i arapsku književnost.
Njegova slava nije rasla iz dana u dan nego iz sata u sat.

Sa'adja al-Fajumi posvetio je svu svoju erudiciju i sposobnosti obnovi izgubljene slave Talmuda.
Postao je svestan štete nanete zajednici talmudista od strane sledbenika Anana ben Davida ha-nasi.
Sa'adja al-Fajumi je shvatio i da je glavna slabost njegovih suvernika bilo nepoznavanje Svetog pisma.
Da bi uklonio taj nedostatak Sa'adja al-Fajumi preveo je celu hebrejsku Bibliju na široko korišćeni arapski jezik.

Nakon toga je napisao na arapskom knjigu Kitāb al-radd ^calā ^cAnān, koja je kritikovala Anana ben David ha-nasi i njegova učenja.
U toj knjizi navodi da je Anan bio rđav čovek koji se nije bojao Boga.
Tajkođe i to da se u svojoj okorelosti odvojio, zajedno sa svojim pristalicama, od talmudista, čak i ako bi ih to koštalo gubitka tradicije.
Do tridesete godine života Sa'adja al-Fajumi je napisao samo jedno delo, no sudbina mu je namenila veličanstvenu ali tešku budućnost.

U to vreme talmudističkim svetom, osim egzilarha, upravljale su dve akademije koje su ispunjavale uloge Sanhedrina.
Jedna akademija je bila u Suri a druga je bila u Pumpediti.
Ove dve ustanove su prvobitno bile samo obrazovne, ali su postepno postale pravosudne i administrativne institucije.
Akademija Sura je bila starija, tako da je bila prestižnija od akademije Pumpedita.
Međutim, za vreme te rasprave, akademija Sura je bila u takvom opadanju da je morala da se zatvori.
Ali, nedugo posle tog zatvaranja Akademija je otvorena, dok je Sa'adja al-Fajumi imenovan za njenog predsednika.

Grätz je opisuje na ovaj način:

U to vreme akademija Sura dostigla je žalosno stanje i preko su joj bili potrebni učenjaci. Iz tog razloga David ben Zakaj, (egzilarh talmudista - prevodiočeva beleška) bio je primoran da se imenuje za gaona, tkač koji se zvao Jom Tov Kahana ben Ja’akov.
Međutim, umro je dve godine nakon svog imenovanja (926-928).

Gaon Pumpedite, Mar Koen Zedek, želeo je da pojača ugled svoje Akademije, pa je savetovao egzilarha da raspusti akademiju Sura i preseli njeno osoblje u Pumpeditu.
Savetovao je i da se dodeljuje samo jedno zvanje gaona, što bi uključivalo i titulu za Pumpeditu i za Suru.
Ovo kombinovano zvanje je dodeljeno sinu gaona Pumpedite, koji se zvao Natan ben Jehuda, ali je i on ubrzo nakon toga umro.
Njegova iznebuhna smrt se smatrala lošim znakom i ljudi koji su bili odgovorni za raspuštanje akademije Sura osećali su grižu savesti.
Egzilarh je odlučio da ponovo otvori Akademiju.
Preporučeno mu je da za predsednika Akademije imenuje ili Sa'adju al-Fajjūmija ili Zemaḥa ben Davida, koji nije bio dobar ni za šta, ali je imao prednost pripadanja drevnoj aristokratskoj porodici.
(Grätz, Istorija Jevreja od antike do danas, Deo II, str. 224).

Uprkos mnogima, David Ben Zakaj dao prednost Sa'adji.
Sa'adja je pozvan iz Egipta i zvanično je imenovan za gaona 928. godine.
To što je ostvario ovaj značajan položaj u tridesetoj godini bio je izuzetak od pravila.
Niko pre njega ko je bio mlađi od šezdeset godina i ko nije prošao kroz sve nivoe službene hijerarhije nije ostvario ovaj položaj.¹

¹ Slova reči gaon čine broj 60

Njegov uticaj je počeo da raste od trenutka kada se Sa'adja uzdigao na ovu službu.
Akademija je počela da vraća svoju slavu i ljudi kod kojih je Akademija izgubila sav svoj ugled ponovo su počeli da je gledaju s poštovanjem.
Novi gaon je osigurao tu ispravku i zaustavio je intelektualnu stagnaciju Koledža (Kolegijuma, Odbora Akademije) i sudija.
Prema Sa'adji, ova intelektualna stagnacija bila je direktna posledica misionarske delatnosti Anana ben Davida ha-nasi i njegovih sledbenika.

Sa'adja je pripisao to opadanje nemogućnosti da se slobodno analizira Sveto pismo.
Prethodni gaoni nisu dozvoljavali slobodnu analizu unutar zidova Akademije, što je umesto toga izazvalo baš suprotan efekat od onoga što su očekivali, a to je opadanje.
Radi buduće dobrobiti za Akademiju (koja je trebalo da pokrene intelektualni razvoj talmudskog sveta), Sa'adja je širom otvorio vrata Akademije svim granama izučavanja.
Akademija je prestala da ometa kritičko razmišljanje, izučavanje gramatike i pisanja poezije.

Budući da je Sa'adja nepristrasno i pošteno upravljao Akademijom, rešio se svih nekompetentnih staraca i zamenio ih je mladim, sposobnim i vitalnim kolektivom.
Iako je radio najbolje za Akademiju, to nije bilo dovoljno jer je crv već prodro u srce Akademije.
Sa'adja je vrlo brzo izgubio svoje iluzije i shvatio je da je ono što je izgledalo kao zlato bilo samo pozlata.
Vrhovna pravosudna vlast i Hram učenja, sa svim svojim osobljem, počevši od egzilarha i završivši sa poslednjim čuvarem, radio je po principima korupcije, ucene i ugnjetavanja.
Gaon, Koledž (Kolegijum, Odbor Akademije) pa čak i egzilarh bili su korumpirani.
Stavili su težak jaram na vrat bednih zajednica, nemilosrdno ih bičujući do krvi i ophodeći se prema njima kao prema stadu ovaca.

Egzilarh David ben Zakaj kao proizvod svog vremena, besramno je iskorišćavao svoj narod.
Njegov sin, Juda, rado mu je pomogao u ovoj nemilosrdnoj eksploataciji.

Iako se ovo ne tiče teme knjige, smatram da je važno pomenuti slučaj persijske zajednice naseljene u Hamadanu.

Hamadan nije bio u nadležnosti egzilarha, pa je odlučio da osvoji ovu persijsku zajednicu i nametne joj visoke poreze.
Međutim, ta zajednica je odbila da popusti njegovom pritisku.
Kada je Juda, koji je bio poreznik za svog oca, posetio Hamadan, vođe zajednice su odbile da ga prime.
Juda se vratio svom ocu i rekao mu sve o onome što se desilo u Hamadanu.
Neophodno je spomenuti da je nakitio i preuveličao tu priču.
Egzilarh je poslušao svog sina i njegov bes se rasplamsao.
Ekskomunicirao je ovu persijsku zajednicu iz Hamadana.
Opremljen firmanom (dekretom kalifa), uz policijsku i vojnu pratnju, uleteo je u Hamadan.
Sva imovina članova zajednice je popisana i prikupljeni su porezi nametnuti od strane egzilarha.
Zajednica je bila prisiljena i da plaća visoku kaznu službenicima kalifa.
Stanovnici Hamadana su se osećali uskraćeno i postali su siromašni.
Sa'adja, pošten i human, nije mogao sedeti skrštenih ruku.

Sa’adja se brinuo za sudbinu svojih suvernika, ali šta je mogao jedan pošten čovek da uradi protiv korupcionaške horde?

Ta nepravda je dovela Sa'adju u neposredan sukob sa egzilarhom.
Egzilarh je ovaj put nepravedno sudio sporom u korist svog naslednika.
Međutim, da bi se presuda egzilarha sprovela morala je da bude potvrđena potpisima oba gaona.
Pumpeditski gaon je potpisao ovu nepoštenu presudu bez prigovora, a Sa'adja je odbio da je potpiše.

Ali, egzilarh David nije bio popustljiva osoba i nije bio spreman da se odrekne svoje namere.
Poverio je svom sinu Judi da se sretne sa Sa'adjom i naložio mu da primora Sa'adju na potpisivanje.
Kada Sa'adja nije podlegao njegovom pritisku i nije potpisao, odvratni egzilarhov poreznik dograbio je štap i digao ruku da udari gaona.
Akademsko osoblje je pohitalo da mu pomogne, zadržali su Judu (poreznika) i izbacili ga na ulicu.
Gnevni egzilarh uklonio je Sa'adju sa položaja gaona i ekskomunicirao ga je.
Poniženi i osramoćeni Sa'adja napustio je Akademiju i živeo je četiri godine u Bagdadu.

Na kraju je i bagdadska zajednica postala učesnik ovog spora.
Ta borba je raskolila zajednicu na dva tabora.
Na strani Sa'adje bili su svi članovi akademije Sura, obrazovani članovi zajednice i mnogi ljudi s poštenim namerama.
Na David ben Zakajevoj strani su bili gaon akademije Pumpedita i neobrazovani deo stanovništva koji je vodio Sa'adjin neprijatelj Aaron ibn Sargadu, imućni čovek.
Umesto Sa’adje, Josef ben Jaakov bеn Saṭja, običan čovek, postavljen je u službu gaona.

Pristalice Sa'adje ustanovili su da je David ben Zakaj nesposoban da zadrži položaj egzilarha, tako da su pomazali Davidovog brata, Josju al-Hasana (930), za presto egzilarha.
S druge strane, bogati Aaron ibn Sargadu potrošio je svoje zlato u naporu da porazi svoje neprijatelje i ponovno pomaže svog zaštitnika Davida za presto egzilarha.
Komisija koja je formirana za razmatranje ovog slučaja, predvođena od strane najvišeg vezira Ali ibn Ise, koštala je Aaron ibn Sargadu više od deset hiljada dinara.
Ova komisija na kraju nije ni počela da sudi ovaj slučaj.